Stranac sastav iz srpskog
Stranac – metafora za ljudsku otudjenost
Stranac je najčuvenija knjiga Albera Kamija, koja mu je donela svu svetsku slavu i koja je označila jednu novu eru u književnosti. Predstavio je jedno nihilističko i negativno, bezizlazno viđenje sveta samog po sebi, koji je savršeno oslikan ličnošću glavnog junaka dela –Merso-a. Ovo je delo apsurda.
Merso, činovnik je protagonista ovog romana, čija se radnja odigrava u Alžiru. Roman počinje na najneobičniji mogući način. Glavnom junaku stiže telegram da mu je umrla majka u staračkom domu, a nije siguran da li je to bilo juče, prekjuče ili možda danas. Merso smatra da je to normalna stvar i da smrt mora svakoga da zadesi, samim tim ovom događaju nije pridavao preveliku pažnju, a što se mnogih tiče, sina nije baš naročito pogodila smrt žene koja ga je rodila. Iako predstavlja uvod u ova čudni roman, čitalac ne dobija nikakve informacije o odnosu majke i sina, postavlja se pitanje da li su njih dvoje uopšte bili u kontaktu. U jednom trenutku, prilikom svih priprema za pogreb, glavni lik nije siguran ni koliko godina je imala sirota žena. Deluje kao da Mersoa interesuje sve više od toga da mu je majka umrla, pa tako čak, na putu ka groblju, uživa u prelepoj prirodi oko sebe. Ponaša se kao da je sve normalno, kao da ništa važno nije izgubio.
Iako ova događanja i osećanja, ili što bi se tačnije reklo „bezosećanja“ uskoro čitaocima postaju sasvim jasna, jer sled događaja ukazuje na jednu sveopštu ništavnost protagoniste, pa nije ni čudo što i ova tragična stvar nije mogla da ga pomakne s „mrtve tačke“. Znak ravnodušnosti se generalno provlači kroz celo delo, a to se pre svega može videti i u najbizarnijim stvarima, kao što su na primer pitanja komšije Remon-a da budu prijatelji ili šefa firme u kojoj Merso radi, o tome da bude predstavnik njihove kompanije u Parizu. Na oba pitanja, ali i bezbroj pitanja koja slede, Merso je odgovorio sa „ to mi je svejedno“. Ova fraza proističe iz gledanja na život kao na besmisao, u kome nikada ništa neće da se promeni, niti može da se promeni.
Da je pokušao da se pokrene i preuzme svoj život u svoje ruke, možda ne bi bio toliko nihilističnih shvatanja. Međutim, to se ne dešava, činovnik nastavlja da živi svojim monotonim životom, u kome je svakoga dana sve isto, isti posao, isti stan… Kako bi se shvatio smisao ovog Kamijevog remek dela, neophodno je pre svega shvatiti filozofiju apsurdnosti naratora, odnosno lika koga prati čitava radnja ove knjige. Moramo bolje upoznati psihički život glavnog junaka, ali i način na koji gleda na svoje okruženje i društvo u kome živi. Kada zađemo dublje u kompleksni mozak Mersoa, shvatamo da se oseća kao stranac u svetu koji ne poznaje i koji najverovatnije nikada i neće upoznati.
Monotoniju narušava poziv Remona,koji zove Mersoa i Mariju da u nedelju krenu sa njim da vikendicu prijatelja Masona. Iako bezvoljno, prihvata poziv,ali već na početku dana oseća određenu nelagodu i celim putem ga pratim čudan osećaj praznine. Zaplet radnje počinje upravo na toj plaži, te nedelje, kada su usput u blizini vikendice sreli dvojicu Arapina. Iz totalno nebuloznih i zapravo nepostojećih razloga, Remon je hteo da potegne pištolj na Arape, koje su kasnije ponovo sreli dok su se sunčali na plaži, ali Merso sprečava svog prijatelja da napavi takvu glupost i nagovara ga da pištolj ostavi kod njega. Ostavši sam, par sati kasnije, Mersoa je nešto vuklo da se približi Arapinima ponovo. U delu nije najjasnije zbog čega se ovo događa, da li zbog preterane žege i vrućine koja je prouzrokovala nervozno reagovanje glavnog junaka, da li zbog potisnutih osećanja zbog smrti majke ili zbog neizlaznosti iz životne bezvolje, ali događaji koji slede svakako zahtevaju dalju diskusiju i raspravu. Arapin je izvukao nož na Mersoa, a ovaj je ispalio metak, a zatim i još četiri. Čitaocu ostaje da samo nagađa šta je prouzrokovalo ovakvo iznenadno ponašanje protagoniste, ali deluje da nesvesno predstavlja revolt prema monotoniji i moguću želju junaka da mu se nešto zanimljivo desi, u teskobnom i uzaludnom životu, koji ga prati još od srednje škole.
Druga celina u romanu je podeljena u tri dela i obuhvata njegovo hapšenje, suđenje i kasnije presudu. Iako je delovalo da je ovaj slučaj nebitan gradskim vlastima, isto tako je delovalo da i samom osuđeniku ovi događaji ne predstavljaju ništa bitno. Merso se nije branio, nije osećao nikakvu potrebu da se pravda pred sudom, niti je osećao bilo kakvu krvicu. Njegov osećaj zarobljeništva samim životom, još više je produbio tok suđenja, čiji početak nije imao nikakve veze sa ubistvom, već je delovalo da sve u sudnici najviše zanima zašto on ne oseća ikakvu žalost za majkom, te se osećao potpuno suvišno. Nije imao volje da se brani,te je dozvolio da bude predstavljen kao čovek bez srca i duše, kojim vlada praznina. Nakon što je prsuda izrečena i beše odlučeno da mu se odrubi glava, Mersou je naravno bilo opet svejedno. Ali ne i zadugo. Ubrzo shvata šta mu se događa i podnosi molbu za pomilovanje, koja beše odbijena. Iako se već bližio datum pogubljenja, ipak Merso nije osećao strah, već mu je apsurdnost života i smrti postajala sada sasvim jasna. Mora se umreti, pa kad god to bilo, da li danas ili sutra ili za par godina, svakao smrt je smrt. Razgovarajući sa propovednikom, Merso izgovara par ključnih rečenica, koje stavljaju tačku na ono što je celog dela i mislio, i ovom prilikom naglašava da mu je svega dosta, da više ne može da postoji u besmislenom životu. Ne vidi da ga je bilo ko i bilo šta u životu mazilo i zato za njega ostajanje u istom gubi potpuno smisao, smatrao je da su svi povlađeni sem njega.
Sam kraj dela nam opisuje njegovu poslednju želju, da se što pre okonča besmisao i poziva gomilu ljudi da ga isprate povicima mržnje. Sve ovo je posledica cinizma i želje da napokon prestane da bude „sam“ i „nebitan“, da jednom zasvagda prestane da bude stranac, kako u svojoj glavi, tako i u glavama drugih.
Ceo život glavnog junaka prati osećaj indiferentnosti, koji je detaljno ispitan u bezbroj kritika i filozofskih tumačenja ove drame apsurda. Iako ga pre svega osuđuju zbog olakog shvatanja majčine smrti, zbog nebitnosti tog događaja za njega, u jednom trenutku se saznaje da je on voleo svoju majku, ali da nakon njene smrti ništa više nema važnost. Generalno ga ovaj osećaj „nevažnosti“ prati celim njegovim putem i za njega postoji samo sadašnjost i ništa više. Nijednim svojim postupkom, Merso ne ispunjava očekivanja okoline, pa samim tim biva osuđen i lišen slobode bez trunke žalosti, jer je uvraženo mišljenje da se takvi „prazni, bezosećajni“ ljudi ne smeju pomilovati za bilo koji svoj greh.
Deluje da je Merso beznadežan slučaj, koji svojom nevoljnošću postaje ličnost koja je predodređena da bude gubitnik i niko i ništa. To je tako i u stvarnom životu, ko razmišlja preterano negativno i u svemu vidi nihilizam, osuđen je na večni apsurd života. Merso, apsurdni čovek u apsurdnom svetu, u tome je suština priče ovog romana. Prihvatajući olako svoju sudbinu, iako se miri sa samim sobom, ostaje u večnoj zavadi sa ostatkom sveta, ali ne deluje da mu je krivo zbog toga, jer nema šta da se žali u nelagodnom, okrutnom životu.
Glavnih pitanja kojima se Kami bavi u Strancu, kojih ima mnogo i o kojima su raspravljali najveć svetski kritičari ipak je moguće svesti na par ključnih činjenica. Glavna pitanja u romanu su ona vezana za odluke da li da se odgovori sa „da ili ne“, odnosno stalna protivurečnost svega u životu. Mersoova ograničena moć u uvid sopstenih razmišljanja se takođe stavlja kao jedna od tema u prvom planu. Otuđenost ljudi i konačnost svakog života, revolt prema njemu su glavna nit kojom se vodi Kami. Neophodno je pomenuti i neprestani osećaj izgubljenosti, jer u životu nema potpuno crnih i belih situacija. Nezadovoljstvo sobom i svetom oko sebe jeste glavni izvor ove drame apsurda, ali Kami takođe odbacuje očajanje zbog apsurdnosti svega, i pored ovog saznanja, svaki čovek mora da nastavi da traje, uprkos svemu. U toj uzaludnosti trajanja, svest o sebi i svojoj sudbini,a zatim i revolt zbog sopstvene sudbine i besmisla su ključni trag koji plati glavni junak ovog romana.