Nezaboravno iskustvo sastav

Nezaboravno iskustvo sastav

Avantura ili doživljaj čini bilo šta prvi što nam se desilo prvi put,  što je novo ili pak nešto što je zadivljujuće ili rizično u životu, čega se dobro sećamo i nešto što je bilo jako uzbudljivo za nas i ostalo nam duboko u urezano u pamćenje.

Prvi dan u školi bio je doživljaj koji ostavio veliki utisak na mene, jer je to institucija koja mi je pružila nezaboravno iskustvo. Uvek se sećam tog događaja. Bila sam toliko uzbuđena, razmišljala sam o svemu što ću uraditi kada se probudim tog jutra, tog 1. septembra. Prvo ću se osvežiti, pa okupati,doručkovati i pripremiti se za školu, o tome sam stalno mislila. Moja majka je takođe bila malo zabrinuta zbog mog prvog dana u školi, jer sam bila pomalo nestašna, a i nisam bila preterano zainteresovana za bilo šta što ima veze sa učenjem. Ali mislila je da će sve doći na svoje kada upoznam nove drugare i učiteljicu, da ću sa njima da postanem malo ozbiljnija. Noći pre tog čuvenog dana sam otišla u svoju spavaću sobu i zatvorila vrata. Još se sećam da nikako nisam mogla da zaspim celu noć, koliko god da sam pokušavala. Misli su mi same navirale, kao neki roj pčela. Počela sam da razmišljam kako ću lepo da se obučem, sve sam naravno kupila za ovaj važan događaj, kako ću da obujem nove cipele, da prikačim školsku torbu za rame, stavim knjige, pernicu isav pribor koji je mama spremila za moj prvi dan. Kako će da mi napravi užinu koju ću da imam za odmor. Bila sam toliko uzbuđena kako ću da izgledam u specijalnoj odeći za školu,da li ću se svideti nekom dečaku, da li će se meni neko svideti, da li ću naći najblju drugaricu i sa kim ću sedeti u klupi… Napokon, noć je prošla i došlo je  to čuveno jutro uz lepe zvukove ptica. Sunce je sijalo i sunčevo svetlo mi je dolazilo kroz prozor. Moja mama je ušla u sobu, misleći da će ko zna koliko dugo morati da me budi, jer sam bila prava spavalica. Šapnula je umilnim glasom da je vreme za ustajanje i iznenadila se što sam ja zapravo već bila budna i spremna za ustajnaje. Bila je šokirana, otišla je da mi spremi užinu, a ja sam ostala u sobi da se obučem i spremim sve što treba. Išla sam u školu sa mamom autom, iako škola nije bila toliko daleko. Kada smo stigli, školsko dvorište je već bilo puno is vi su se razvrstali po kolonama, kako je trebalo da budu prozvani od strane svojih učiteljica. Ja sam stala u red kod osobe za koju mi je mama rekla da ću biti u njenom odeljenju. Videla sam da u koloni ima puno devojčica i bila sam veoma srećna.Učiteljica nas je nakon prozivke odvela do naše učionice, a mama je čekala vani u dvorištu, kao i svi drugi roditelji. Samo sam ćutala u početku, jer je sve bilo novo i nepoznato, ali sam čula da moji drugari iz odeljenja, par njih plaču za roditeljima. Brzo su se smirili. Naša učiteljica je zatvorila vrata i počela da nam se predstavlja. Rekla nam je šta možemo da očekujemo od škole. Delovala je jako ljubazno i prijatno, što me je jako obradovalo, a činilo mi se da su i svi ostali bili srećni.  Uputila nas je u sve što je trebalo da znamo i rekla je da zna da nam je teško, da nam verovatno fale roditelji, ali da ćemo se brzo privići. Svi smo redom ustajali da se predstavimo. Rekla je da kažemo po jednu svoju najlepšu osobinu, po kojoj ćemo jedni druge najbolje upamtiti. Govorila je tako pristojno i prema svima se ljubazno ophodila. Rekla je da će nam svakoga dana, kada dođemo na prvi čas, u ovom prvom razredu pričati lepe priče. Nakon dva sata, rekla je da je dosta za prvi školski dan i da možemo da krenemo svojim kućama, roditelji nas čekaju ispred…

Mama je bila ponosna na mene što sam sve tako zrelo podnela, što se nisam bunila ili inatila. Bila sam jako srećna što je ona bila zadovoljna. A i ja sam bila zadovoljna, odeljenje i učiteljica su mi bili divni i znala sam da ću provesti lepe četiri godine sa njima. Nikada neću zaboraviti ovaj događaj, i dan danas ga se kristalno jasno sećam. Bilo je to nezaboravno iskustvo.

Nezaboravno iskustvo sastav

Nezaboravno putovanje sastav

Jedan od najvećih doživljaja u mom dosadašnjem životu, sećam se jasno, bio je prelazak iz četrtog u peti razred, prelazak u dugu školu, upoznavanje novih drugara. Sve je bilo turbulentno i novo, ali veoma interesantno. Cele te godine se sećam jasno i nikada je neću zaboraviti.

Peti razred, uh … šta da kažem? Bio je to rolekoster, razred pun uzbudljvih momenata, domaćih zadataka, rokova, puno učenja, novih predmeta, novih drugara, strašnih nastavnika. Jednom rečju, bilo je vrtoglavo. Pretpostavljam da, gledajući to unazad, mogu iskreno reći da je veći deo godine proveden tako što sam nešto čitao,pisao i prilagođavao se novoj vrsti nastave i nastavnicima generalno. Dobio sam fiziku, hemiju, biologiju, i mnoge druge časove kojih nije bilo do četvrtog razreda. U tom petom razredu sam shvatio da mi nikako ne idu prirodne nauke, muke sam imao sa njima. Sada nam je omogućeno da se uozbiljimo, shvatimo obaveze malo ozbiljnije, ali i da naučimo kako da izbegnemo neki test i da budemo vickasti. Takođe, bila je to godina nezaboravnih druženja, prvih ljubavi i novih najboljih drugara, koji su evo i dan danas tu.

Započeću tako što ću reći da je ova godina bila potpuno drugačije iskustvo od bilo kog koje sam ikada imao pre. Činilo mi se da nikada neću završiti razred, da ću imati dosta jedinica i da se neću uklopiti, ali bilo je sasvim suprotno. Zadivio sam samog sebe a i svoje roditelje. Iako mi prirodne nauke nisu išle, istoriju sam obožavao, a profesor je bio i više nego zanimljiv. Znao sam da će to biti moj predmet i da ću biti dobar iz njega. Toliko mi je bilo zanilmjivo da sam se čak pridružio brojim sekcijama, da na kraju nisam znao gde mi je glava od obaveza. Ali bilo mi je jako lepo.  Bio sam član košarkaškog tima, koji je te godine osvojio prvo mesto na kupu svih škola, a ja sam bio proglašen za najkorisnijeg igrača. Još uvek čuvam tu medalju. Bio sam član literarne sekcije, jer sam voleo da čitam, a sekciju je vodila profesorka koja je volela naučnu fantastiku kao i ja. Čak sam išao i na recitovanje. Pred kraj godine je bilo takmičenje iz istorije, i tome sam prisustvovao. Jednom rečju, bio sam veliki štreber, ali nije mi bilo krivo, a i niko me nije video na taj način, jer nisam imao one glavne karakteristike klasičnih štrebera, uvek sam hteo da pobegnem sa časa kada je trebalo, izbegavao sam i ja testove i dobijao loše ocene. Naravno, nisam samo posećivao sekcije, često sam posle škole sedeo na klupicama u školskom dvorištu, a posle časova smo kod druga koji je živeo blizu škole igrali igrice. Našao sam i prvu devojku, koja je bila jako lepa i svi su mi zavideli, ali kao što je skoro uvek slučaj u mlađim razredima, sve je to bilo veoma bezazleno i kratko. Nije mi to bio prioritet u tim godinama. Pritom nisam bio u pubertetu kao danas. Roditelji su bili ponosni na mene, nisu očekivali da će se njihov sin tako dobro uklopiti i da će biti solidan đak. Iznenadio sam i njih, a i sebe.  

Sve u svemu, pretpostavljam da mi je te godine baš sve dobro krenulo.  Obično je tako, kako kažu stariji, svi se trudimo u petom razredu, ali je pitanje kakvi ćemo kasnije biti, da li ćemo izgubiti volju. Nisam im verovao, ali sada verujem kada vidim koliko sam se opustio. Možda se sećam tog petog razreda jer bih voleo da se vratim u te bezbrižnije dane, kada nije bilo toliko teško, kao sada, u sedmom razredu, ali šta je tu je, izboriću se nekako. Valjda je jasno zašto je ovaj doživljaj prelaska u novu sredinu i novo odeljenje bio jako lepo iskustvo za mene i što sam baš o njemu želeo da pišem. Te godine se nikada neće vratiti, ostaje mi samo da ih prepričavam i da mi taj peti razred uvek ostane u lepom sećanju.  

Pismeni sastav nezaboravno putovanje

Kad pomislim na svoja živopisna sećanja, nisam siguran koje bih od njih želeo da prepričam, jer je bilo toliko impresivnih momenata. Do sada, moje detinjstvo je veoma srećno i ispunjeno lepim trenucima. Teško mi je mnoge od njih da upamtim, ali one najvažnije svakako čuvam. Ono što sam ja odlučio da napišem u svom radu bilo je moje prvo iskustvo letenja avionom. Od prvog razreda, pa sve do sadašnjeg šestog razreda, uvek sam se divio putovanju avionom. Možda jer sam toliko voleo visinu i uvek zavideo pticama što mogu da lete. Sećam se, bio je to četvrti razred, kada je trebalo da idemo u posetu baki, koja je pre penzije živela u Parizu. Moj prvi let bio je za mene pozitivno iskustvo. Iako je poznato da negativne pojave ostaju u našem sećanju duže vremena od pozitivnih, moje iskustvo je ostalo u mom sećanju do danas. I veoma je živo. Iskustvo je bilo i zastrašujuće i upečatljivo.Osećanja kada sam seo u avion, koja su se u meni smenjivala, bila su raznovrsna. Prešao sam sve, od uzbuđenja, preko straha, do velike sreće kada sam pogledao sa visine na našu zemlju. Očigledno je da je letenje nešto čemu se svi dive, ali prvo iskustvo u avionu je naravno bitno sećanje. Impresivna je vaša atmosfera u vazduhu. Bio sam zadivljen, jer je avion za mene predstavljao neverovatno moćno prevozno sredstvo, najveće, najbrže… Pogled na tlo  sa tolike visine, teško se može zaboraviti. Iako je iskustvo bilo pozitivno, moram priznati da me je obuzeo strah kad sam zamislio da lebdim usred vazduha. Kako sam tada bio mlađi, bio sam i uplašeniji. Ali se dobro sećam da nikako nisam dozvolio da moja mama to vidi, glumio sam junaka. Sećanje na ovu pojavu pojačano je osećajem koji sam stekao pri sletanja. Zamišljati da se takva džinovska mašina poput aviona može spustiti na zemlju tako tiho bilo je veličanstveno.  Kada smo sleteli i izašli iz aviona, jedino što sam želeo je da se vratim iz Pariza, kako bih ponovo leteo. Ali načekao sam se, ostali smo mesec dana tamo.

Naša iskustva iz detinjstva ostaju u našem sećanju duži period i moje nije bilo izuzetak. Imam i mnogo drugih, ali ovo je definitivno jedno od najlepših i najživopisnijih, koje prepričavam svim drugarima i dan danas. Mnogi od njih nisu imali prilike da putuju avionom, ali se nadam da će posle moje priče naterati roditelje da ih odvedu negde, pa da i oni mogu da prepričavaju ovakav veličanstven događaj.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published.