Čeznem da ti kažem

Svaka osoba u ovom divnom svetu sigurno je imala želju koju želi da ostvari u svom životu. To je normalno u životu čoveka. Svako čezne da kaže neku od svojih želja, a sve one su sasvim drugačije jedna od drugih.  Neko možda želi da ima najnoviji telefon, neko možda čezne za bezbrižnim načinom  života, neko čezne da ima veliku kuću na mirnom mestu i još mnogo toga. Isto važi i za mene. I ja imam gomilu nekih želja koje bih volela da mi se ispune. Možda zvuči kao san nekoga sa izbora za mis, ali najviše bih volela večni mir, kako u svom životu, tako i u celom svetu, jer mislim da je to danas najpotrebnije. Mnogo je stvari koje bih volela da mogu da postignem pored toga, ali nemam kome da ispričam, pa sam rešila da to napišem.

Čeznem da kažem da mi treba pre svega ljubav. Zašto sam svoje pisanje započela upravo rečju „ljubav“?! To je zato što je ljubav bila najvažnija stvar u čovekovom životu od pamtiveka, ona nije izuzetak ni u životu životinja. Lako se može reći da je ljubav najvažnija za sva živa bića… Svima je potrebna ljubav, a meni takođe treba ljubav našeg Boga, moje voljene porodice i ljubav svih ljudi koje poznajem, posebno mojih prijatelja i nastavnika, ali i nekog lepog dečka. Bez ljubavi ja sam ništa. Tako da, ako želite da dobijete ljubav od drugih, prvo morate da volite sebe onda će njihova ljubav doći do nas.

 Štaviše, želim da kažem da u budućnosti moram da imam dobru karijeru, kako bih što bolje živela. Kada imam dobru karijeru, a onda od svog truda zaradim veliku platu, želim da uložim deo svog novca da donesem sreću drugima koji imaju manje sreće na ovom svetu. To mi je bilo važnije. Želim da pomognem drugima, posebno najugroženijima u ovoj zemlji i uopšte kome god mogu. Trebalo bi da pomognem i svojim roditeljima. Jedna od mojih misija je da jednog dana omogućim svojoj najbližoj familiji sve ono što nisu mogli da ostvare. Mogli bi da proputuju svet. Pored toga, pokušaću da ispunim ono što oni žele da imaju za svoju sreću. Ovo je pravo vreme da vratim roditeljima  sve za ono što su učinili za mene od deteta pa sve dok nisam stasala.  Njihove žrtve vrede više od drugih stvari u mom životu. Ne mogu sve da vratim novcem, ali ono što mogu je da služim roditeljima uz sav trud koji ulažem. Pored toga, želim da putujem svuda gde želim, bilo bi lepo da mogu da idem na odmor sa svojom porodicom svake godine, to mislim da nije mnogo…

Poslednje, ali ne najmanje važno, što čeznem da napišem, kažem i ostvarim, je sreća. Niko na ovom svetu ne može da postigne potpunu  sreću, jer je svet pun izazova, sa kojima se svakodnevno suočavamo.  Naići na finog momka, osnovati sa njim porodicu i biti sa njima srećan, to je najveći dar koji čovek može da ima.

 Na kraju, želja da imamo nešto u životu, ono za čim iskreno čeznemo, dovodi nas do napornijeg rada kako bismo to postigli i ostvarili svoje zadovoljstvo. Za mene, ako dobijem ljubav koju želim i  ako ostvarim dobru karijeru, moguće je da ću imati i dosta sreće, a to bi svakako bilo  dovoljno dobro za mene. Kada smo ispunili svoju želju, sigurno ćemo biti srećni celog svog života. Poput izreke: „Hiljadu kilometara započinje prvim korakom“, a ja smatram da je čežnja i želja upravo taj prvi korak.

• 

Čeznem da ti kažem – drugi sastav

Čeznem svima da kažem, voleo bih da svet mogu učiniti srećnijim. Ljudi imaju tendenciju da zaborave kakav je osećaj istinske sreće,  kako odrastaju. Počinju da misle da će jedini način da budu srećni  biti samo ako su uspešni. Ne shvataju da je biti srećan uspeh sam po sebi i da uspeh dolazi sa srećom. Ljudska populacija ne shvata da kada je osoba zaista zadovoljna svojim životom, ništa je ne može srušiti i sve izgleda kao med i mleko i ona lagano ide svojim putem.

U poslednjih nekoliko godina zaista sam primetio da se ljudi koji su mi veoma dragi menjaju. Jeste da ja nisam star, ali opet, vidim kako mi se drugari svake godine menjaju. Neke od ovih promena bile su velike  i ti dečaci su postali srećniji nego ikad pre, ali takođe, neki su se nažalost promenili na gore. Ovo nije samo slučaj sa decom iz škole, ovo je slučaj i sa mojim sestrama.  Na primer, moja najstarija sestra je zaljubljena i od tada je bila srećnija nego ikad. U tim trenucima je delovalo da joj ništa ne može pokvariti tu sreću i ja čeznem da joj kažem da joj želim da zauvek ostane takva.  Kada neko nije sretan, to menja njegovu ličnost i zaista ne pokazuje ko je zapravo, a ja to nikome ne želim.

Tri stvari koje su me uvek činile najsrećnijim, koje bih hteo svima da kažem,  i koja će me i dalje činiti najsrećnijim na svetu,  su porodica, prijatelji i igranje fudbala. Zbog toga svoju fudbalsku karijeru želim da nastavim i u budućnosti, jer me to raduje i zabavljam se igrajući. Planiram da se bavim nečim u čemu ću uživati i nečim što će me pripremiti za karijeru kojom ću se svakodnevno rado baviti.

Jako sam se trudio da barem jednoj osobi svakodnevno ulepšam dan, bez obzira kako se ja osećam. Kad bi svako sebi svakoga dana ulepšavao dan, svi bi bili srećni. Svet bi tada bio srećnije mesto. Biti srećan nije samo nešto što ćete dobiti ako imate sreće, to je nešto čemu bi svi trebalo da teže svakodnevno.

Čeznem da ti kažem – treci sastav

Čeznem nekome da kažem za svoje tajno mesto, na koje idem svaki put kada treba da razmislim o nečemu bitnom, kada sam tužna ili kada mi treba da budem malo sama. Godinama je smešten ispod starih stabala u blizini mog grada. Ovo mesto je osvetljeno starim svetiljkama, ali retko ko zna za njega, ja nikada do sada nisam srela bilo koga. Nebesko plavu, napuštenu kuću možete uočiti leti, kada je zapali šareno goruće cveće moje bake, gde je ona nekada živela, a na krivudavom trotoaru pronaći ćete ono u čemu godinama uživam, a to je mesto pogodno za moje potrebe.

U proteklim godinama, iako ja nisam nešto stara, idem u sedm razred osnovne škole, ova napuštena kuća je podvrgnuta stalnom ruiniranju od strane pobesnele dece, ali bez obzira na to, podržala je mnogo mojih dugih dana i još uvek mi priča svoju priču svaki put kad uđem. I dalje je sačuvala svoj sjaj. Kada sam dobro raspoložena, kada sam tužna, kada je  kišovit dan ili grozna noć, uvek idem da pričam svoje muke ovom nekadašnjem domu mog bake i deke. Koliko god se vremena menjala, ima onih koji dolaze i odlaze, koji dele isto gnezdo kao i ja, ali ja sam mu jedina ostala verna… Bilo bi sebično nazvati ovo mesto svim mojim, jer bez ljubavi i jedinstva porodice, koje je nekada predstavljalo, nije ona više to to, ali opet, budi prelepe uspomene i ima neki poseban šarm.

Iznutra, zidovi čvrsto drže stare fotografije koje pomažu da ispričamo našu priču. Uzvraćam im osmeh u svom užurbanom danu,  kako bih oživela ono što mi je najvažnije, nekadašnji dom moje porodice, mesto na kome sam kao mlađa provodila mnogo vremena. Ta porodica se sastoji od svih koji iz bilo kog razloga ulazili na ta ulazna vrata, a u ovoj kući nikada neće biti zaboravljeni. Uvek je bilo dovoljno mesta, uvek je oa u meni budila najlepše uspomene, što je meni dovoljno za obilazak makar jednom nedeljno, pa dolazim kad god imam priliku.

Čeznem da pričam i osetim dane, kada se miris kuvanja moje divne bake širio celom kuhijom, u kojoj sam provela neke od najsrećnijih dana. Pita od zelja, svež  hleb, pasulj prebranac , belolučane paprike, prigušeni oštrim mirisom staroh kozjeg sira je nekada bio ritual kod nas. Kao i sada kada dođem, mogu u vazduhu da osetim ove divne prošle obroke.  Prijatelji i porodica su dolazili iz daleka da ukrote žudnju za bakinom kuhinjom, a najvoljeniji je bio bakin vanil krem. Ovo su dani koji ostavljaju malo prostora za brige, puno prostora za hranu i u kojima je delovalo da vreme stoji.

Dvorište iza je i dalje odeveno u lepo cveće, ljuljaške, stolice, fontane, travnjak mog dede je opstao do današnjeg dana. Još uvek ima svojih čari ovo moje posebno mesto. Verujem da je puno razmišljao pod onim slamnatim šeširom kada je vozio kosilicu, a ako budem imala sreće, zaustavio bi se i skinuo  svoj šešir s vremena na vreme i podelio sa mnom dobar savet. „Sine“, reći će, uklanjajući šešir sa osmehom. Koliko dobrih saveta sam kao mala od njega dobijala, pamtim ih i dan danas i o njima razmišljam kada god posetim ovo staro gnezdo.

Kažu da svako ima potrebu da kaže nešto što mu je bitno. Tako ja čeznem da svi uživaju u mom skrovištu,koliko i ja uživam, u ovom  mirnom mestu ili drugim rečima, u mom drugom domu. Znam da ovaj prostor bez prošlosti ne bi bio toliko voljen. Mudrost mog dede seže duboko poput okeana. Tihu, skromnu, punu ljubavi  i ženu punog duha, moju baku,  mogli bi da zadrže ovi  zidovi zauvek.